Valjda nema nepouzdanijeg, prevrtljivijeg i dovitljivijeg mozga od mozga baštovana u vreme sejanja. Ne u vreme planiranja bašte, tad je sve OK. Čista algebra i geometrija povrća, ovoliko metara puta onoliko metara, ovo se sadi na ovolikom razmaku, ono na onolikom, sve se pomnoži i sabere i dođe se do jednog broja.
Dok ne počne sejanje.
Onda se probude svi paralelni univerzumi, zakrivljenja prostora i vremena i monstruozne crne rupe koje u tren oka progutaju svu logiku i prirodne zakone suživota povrća u jednoj bašti.
"Samo još ovo i neću više".
Valjda najgnusnija samolaž ikad izgovorena unutar neke bašte, plastenika, terase,... Za njom su na visokom 2. i 3. mestu "Neću, nema više mesta" i "Sačekaću do sledeće sezone".
Šipak. Um baštovana radi 300 na sat i naćiće sve pukotine u logici.
Ovogodišnji primer jednog debelog bradonje s naoučarima koji povremeno napiše po koji red za ovaj blog:
Logika:
Prošle godine sam sadio 170 sorti paradajza, moram da smanjim taj broj.
Realizacija:
Napravio sam spisak koji je drastično smanjen na 168 sorti (juhuuu, sve pohvale za karakter)
Posle trećeg čitanja spiska, ruka sama markira sorte koje mogu u kofe. Na kraju ih je 10. (bravo!)
Sad ih je 158 u bašti (aplauz! ovacije!)
Vidi ovo, ko je ostavio ovaj sa rečima "Možda" i spiskom od 8 sorti na njemu? A?
(tihi glas u glavi): Ali na poslednjem spisku ih je 158, ako dodaš još 8, biće ih 166, to je još uvek manje od limita od 170.
Super, znači seje se i tih 8.
Finale - umesto planiranih 170 posejano je 178 sorti, ali sam ponosan jer ću u bašti imati samo 166 što je manje od planiranog broja.
No comments :
Post a Comment