Opčinjeni veličinom

Ponudiš li *našem čoveku (osoba iz bilo koje države regiona, starija od 17 godina. Ma šta regiona, planetarno) beli krastavac, ljubičasti krompir, prugasti paradajz,... odmah će da skoči od stola i vikne GMOsr**njeotrovbolestsitinormalan?! Istoj osobi ponudite plod teži od kilograma (ukus, miris i boja su nebitni, nebitno je i ime sorte) i postajete njegov lični Gospodar univerzuma, Neprikosnoveni Mag Bašte i Objekat obožavanja. Ponudite li seme/pelcer/sadnicu koja će dati takav plod - samo nebo je granica obožavanja Vaše ličnosti i dela.

Baštenski monstrumi

Vanserijski veliki plodovi nisu retkost. Većinu povrtarskih vrsta smo navikli da  vidimo u odredjenoj veličini (npr. paradajz je najčešće 150-200g težak). Plodovi paradjza bez ikakve dodatne muke mogu narasti i veći od 1kg, skoro u svakoj bašti se zalomi po jedan takav gigant, "onaj" po kojem se pamti cela sezona. Po Ginisovoj knjizi rekorda, najveći paradajz do danas je uzgojio G. Graham iz Edmonda u Oklahomi (USA) 1986, godine i bio je težak oko 3,5kg (ovaj podatak je verovatno tačan ali ga treba uzeti sa rezervom, u Ginisovu knjigu ulaze rezultati koji su provereni od strane Ginisove komisije koja se PLAĆA, što znači da nije isključeno da negde po belom svetu rastu i krupniji plodovi ali njihovi vlasnici ili ne mare za Ginisa ili jednostavno, nemaju para/ne žele da ih daju za potvrdu rezultata i ulazak u knjigu. Skoro sam čuo za neku našu porodicu koja je imala jagodu tešku oko 250 grama! I šta su uradili? Pojeli je, šta bi drugo :)).

John Evans sa najvećim plodom
šargarepe, 8,5kg!

Skoro je opet u žižu naše internet javnosti dospeo gospodin John Evans sa Aljaske, čovek koji decenijama ruši rekorde u veličini plodova nekih sorti povrća. Najveća šargarepa, najveća glavica kupusa, krompir,  tikvice,... Želeći da na geografskoj širini na kojoj je leto kratko i hladna jesen brzo dodje, iz svoje bašte izvuče maksimum, decenijama je razvijao svoj "kompost čaj sa dodacima" za koji tvrdi da je 100% organski. Rezultat - 7 svetskih rekorda! Gospodin Evans nije jedini. Valjda na svim meridijanima ima zelenorukih genijalaca koji znaju da u baštama postignu maksimume o kojima nismo ni sanjali. Pa i kod nas, ne prodje ni jedan skup poljoprivrednika posvećen nekom povrću a da u zvaničnom progamu nema stavke "naj...". Znači, moguće je.

Na ovoj stranici imate nekoliko registrovanih svetskih rekorda u uzgajanju velikih plodova povrća,

Kako?

Internet je pun saveta o tome kako se uzgajaju rekordne veličine ploda paradajza (primenljivo i na bilo koju drugu povrtarsku vrstu). Najćešće su to "kalemljenja" nekoliko stabljika tako što se 3-4 stabljike preseku i ostavi samo njihov koreni deo i desetak cm nadzemnog dela, a onda sve to "spoji" sa stabljikom odabrane sorte (najčešće se biraju Big Beef, Brandywine Pink ili Red, Beefmaster,...). Praktično se napravi jedna stabljika sa 4-5 korenih sistema, da bi što veća količina hrane i vode mogla da se povuče iz tla. Obično se ne gaje posadjene u zemlju već u neki veći kontrolisani ili zaštićeni prostor na čijem je dnu obezbedjena drenaža. Kad dodje vreme cvetanja, uklanja se većina cvetova, ostavlja ih se samo par da bi sva snaga koju biljka upija bila usmerena na razvoj samo par plodova, često i samo jednog ploda.

Peter Glazebrook (UK) sa "glavicom"
crnog luka, teškom 8,1kg.

Ovde takodje postoje razne teorije o tome koje cvetove treba ostaviti, prve ili ne, svetlije, tamnije, veće, bliže glavnom stablu,... ovo je već beskrajna zona čarolija zelenorukih čudaka koji se 24/7 muvaju po baštama. Ono o čemu NIKO ne govori, to je čime hrane ove super-biljke. Nema ono "organsko", "neorgansko", "laboratorije",... Ni Wikileaks nikada nije objavio ni jedan od ovih čarobnih recepata. Najviše što ćete pročitati na ovu temu su spremanja raznoraznih "čorbi" od raspadnutih biljaka (kojih, u kojoj razmeri?), stajnjaka raznih vrsta (kojih, u kolikoj meri?) uz OBAVEZNU napomenu da unutra ima još koječega ali da je to tajna. Ono što nećete naći za dž, naćićete spakovano u razne boce i praškove, po ni malo lepim cenama. Da li i u kolikoj meri ovi supstrati (obavezno sa natpisima, ORGANIC, EXTRA, MEGA i sl.) zaista "rade posao" na biljkama po belosvetskim baštama, prepustiću Vama da sami otkrijete. Ono što znam od par ljudi koji se bave uzgojem extra ljutih paprika, razni dodaci ishrani ovih biljaka zaista čine razliku od "malo iznad proseka" do "odlično". Da li je tako i u svetu paradajza, ne znam.

Ako smem da pitam, zašto?

Da se ne lažemo, verovatno bi svako od nas ko bar povremeno udje u baštu voleo da ima bar JEDAN plod ekstremne veličine. Ja svake godine započnem rad u bašti sa jasnom slikom u glavi koje sorte će tu biti i da će najveći plodovi biti oko 600 grama. Naravno, onog momenta kada medju zelenim plodovima vidim neki koji će biti oko 1kg - do kraja dana ne hodam po zemlji, već lebdim medju stabljikama. Da li treba da pomenem da TAJ plod do kraja sezone, ima veći deo moje pažnje, a kad ga uberem, pokreće se poseban, kraljevski protokol za transport ploda od bašte do kuće (dramatičnih 27m prepunih opasnosti po moje "blago"), fotografisanje iz 78 uglova sa svim varijantama svetlo-senka-okolni objekti i na kraju, prvi prolazak noža kroz meso istog, vadjenje i biranje semenki,.... Ekstaza.

Zašto tako reagujem(o)? Ima tu dosta taštine, sigurno. Malo hvalisavosti (show off što bi rekli u filmovima), malo zadirkivanja drugih baštovana i komšija, malo lascivnih sterotipa u vezi važnosti veličine (još ako je plod adekvatnog oblika - čist penal :)).

Na kraju, plod nemože da stoji "večno" i valja ga iskoristiti. Paradajz veličine 1kg će bez problema pojesti 2-3 ljudi u običnoj salati. Ako se nekome posreći pa ima desetak i više plodova ove veličine, lako će se skuvati sok ili kečap i opet će najveći deo ovih plodova ostati sačuvan za dalju upotrebu. Super.

Ali, šta raditi sa glavicom kupusa velikom 20kg? Isecati trake široke desetak cm i praviti sarmice, 2-3 meseca? Šargarepom od 15kg? Tikvicom od 25kg (verovatno jedan od najboljih primera pogrešno upotrebljeng deminutiva)? Celer od 20kg? Da li biste ikad takav jedan plod kupili na pijaci (mislim na redovnu kupovinu, ne na kupovinu jednom, iz zezanja)? Verovatno ne.

Ne, nije pogrešna slika. Na slici je "instalacija" koja Vam je
potrebna ukoliko želite da odgajate ekstremno duge
šargarepe (trenutno najduža je duga 5,84 metara!)

Nije puka navika da kupujemo plodove paradajza od 150-200g. Plodovi ove veličine su otporniji na stajanje (ja još nisam video neku od "velikih" sorti da može da ostane sveža više od 2-3 dana nakon branja. Uglavnom nakon ovog vremena počne rapidno da mekša, gubi ukus i propada). Pre ćemo kupiti 30 šargarepa od 100g nego jednu od 3kg. Zamislite bizarnu situaciju da od "trupla" šargarepe teškog nekoliko kilograma, odsecate par stotina grama koliko vam je potrebno za obrok. Šta uraditi dalje sa tako "načetim" plodom? Sa manjim plodovima se lakše manipuliše (probajte da narendate ili sitno nasečete tikvicu od 15-20kg). Osim ako niste vlasnik nekog većeg restorana ili ne spremate na dnevnoj bazi stotinak obroka (vojska, veće fabrike), ovakvi plodovi su u prosečnom domaćinstvu najvećim delom neupotrebljivi.

Neke sorte su same po sebi razvijane da daju što veće plodove. Najpoznatija je Atlantski džin (Atlantic giant), bundeva koja se uglavnom koristi za jurenje svetskog rekorda (trenutni je nešto preko 600kg).  Ali ona ima svoju vrlo opravdanu namenu - vrlo je bezukusna, pa samim tim i nije za ljudsku ishranu (nije otrovna, samo je ukus nekako "prazan" i bez obilnog dodavanja šećera, vanile, cimeta i sl., ostavlja vam utisak da ste jeli neki plastificirani žele). Medjutim, ova bundeva je odlična stočna hrana i koristi se prevashodno u te svrhe. Za 7-8 bundevi od stotinak kg, možete da podignete par lepih prasća, jel da?

Iako nije 100% pravilo, većina malih plodova je sinonim za mlad plod (npr. salata), pun ukusa i mnogo prijatniji pod zubima i jezikom. Slično razmišljamo i kad su u pitanju neke druge namirnice (npr. meso). Nešto jako veliko kod većine ljudi budi asocijacije na staro, bezukusno, teško za žvakanje i varenje.

Zato, da pitam opet, zašto?

Osim čiste hvalisavosti, ponekad opravdane željom da pokažemo da možemo da uradimo nešto (ili da dokažemo drugima koji su tvrdili suprotno), osim neke malo čudne želje da se pokažu znanje, veština i iskustvo u bašti ili možda samo iz čiste zabave, nema nekog posebnog razloga za jurnjavom ka što većim plodovima. Ako pogledate tekstove o tome kako uzgajati velike plodove, videćete da tu ima svačega, od strogo utvrdjenih pravila sadnje, kad, gde, kako, pripreme supstrata, zalivanja, prihrane, zaštite,... pa sve do posebne logistike koja mora da prati celu priču, posebne konstrukcije i korpe koje drže velike plodove ili čitave platforme sa točkovima i hidraulikom za one koji uzgajaju ogromne bundeve.

Tim Mathison, Napa, Kalifornija, drži trenutni svetski rekord u veličini bundeve - 2,032 funti (921,6kg!)

Neki su od ove teme napravili čitav porodični posao - uzgajaju ogromne plodove i odlaze na mnogobrojna takmičenja sa velikim fondom nagrada - negde i po nekoliko hiljada evra za pobednika. A pobeda vuče i dobar novac od snimljenih fotografija koje se kasnije koriste u reklamne svrhe, pisanja knjiga, prodaje "čarobnih" semenki, susptrata, prihrane,... Ali to u nekim drugim i dalekim zemljama, ne kod nas. Kod nas ćete dobiti tapšanje po ramenu, 3 minuta zavisti drugih učesnika u dogadjaju i ako ste neoprezni, neko će vam na kraju ukrasti fotografiju sa interneta i objaviti je na nekom svom sajtu.

Znači, ako baš želite da se oprobate - prvo dobro sve pročitajte. Odredite vrstu i sortu povrća koju ćete gajiti, pokupite što više saveta za i protiv, i samo napred! Javite mi rezultat.

I obavezno, napišite koliko i kakvih muka ste imali dok ste do njega došli.

Srdačan pozdrav
Manus Svetioničar


p.s. ovo je jedan od priloga u kojem zbog prirode same teme i ljudi koje ovde pominjem, ne koristim svoje originalne fotografije već one pokupljene sa interneta. Napominjem, da one nisu moje vlasništvo.

Voćni paradajz, ljubav ulazi na stomak

Provereno.

Ako Vas cela priča o bojama i oblicima ne prevuče na svetlu stranu bašte, medju stare sorte i plodove sa karakterom, onda će Vas ukus totalno izbaciti iz naučene rutine bledo-bezukusno-onako. Ponekad mi je žao onih koji presrećni hvale neku tezgu na pijaci na kojoj su kupili paradajz "bez onog zelenog tvrdog" i koji s puno ushićenja pričaju o ukusu paradajza. Kao kad bi Vam neko ko je do juče bio potpuno slep, opisivao Šagalovo platno na osnovu sivkaste mrve svetlosti koju danas može da vidi. Savremena tehnologija je nemoćna po pitanju mirisa (mislim na prenos mirisa preko monitora, ali, očekujem da se i to desi za najviše desetak godina :)), pa ćete morati da mi verujete na reč - neke sorte paradajza imaju ukus voća!

Ananas.

Ovaj blog ću početi opisom ove sorte koja iako izuzetno ukusna i atraktivna, nije baš 100% sorta koja ima voćni ukus. Spolja, ova sorta je žuto-narandžasta, sa finim crvenkastim prugama i  vrlo krupna (preko 300g). Ne izgleda tako jasno šareno kao neke druge sorte (Golden stripes, Green yebra, Tigerella,...), više liči na objekat koji je neko bojio običnim flomasterom pa ga neoprezno zaboravio na finoj letnjoj kiši. Ne baš akvarel razliveno, ali onako, malo "zamrljano".

Ono što izgled ove sorte čini takvim da za stolom prestane svaki razgovor na par sekundi, to je njegova unutrašnjost. Kao da ste pomešali trake crvenkastog paradajza sa žutim, a onda ih presekli popreko - unutrašnjost ovog paradajza izgleda kao milion crvenkastih ostrvaca u nekoj žutoj, sočnoj masi. Cela "slika" odjekuje sa "probaj me!".

E sad, ukus. Ova sorta i spolja i iznutra dosta liči na neke druge sorte, Hillbilly, Jermenski, Old german,... ali se razlikuje po ukusu. To NIJE ukus ananasa, ali definitivno nije ni "paradajzični" ukus na koji ste verovatno navikli. Kao da ste zagrizli jabuku a osećate blagi ukus pomorandže. Jesam li dobro opisao? Nemam pojma, ali se trudim :). Kad pomislite na ime i vidite to "meso", ako zažmurite, lako ćete moći da poverujete kako u stvari jedete neku blagu salatu od narandži, ananasa i neke slatkaste mandarine. Nije ananas, ali je nešto voćno.

Već par dana cupkam oko par strukova Ananas noir i Ananas vert, ne mogu da dočekam da sazru, ćudumrem :(

Purple calabash

Kada je sa jednog službenog puta u Gvatemalu Thomas Jefferson doneo u Ameriku semenke ove sorte, verovatno nije pretpostavljao da će se održati do dan danas. 230 godina. Nezvanično, ovo je najstarija sorta na svetu koja se gaji pod nekim svojim imenom. Ime je malo čudno jer u prevodu znači "Ljubičasta tikva", misli se na one grbave, okruglaste tikve sa puno nepravilnih izbočina. Takav je i plod ove sorte, često nepravilan, ako mislite da od njega pravite salatu lepih, pravilnih, okruglih ploški - zaboravite. Estetika mu nije jača strana. Ali zato ukus,...

Osnovu ukusa ovog paradajza čini "earthy", zemljani ukus, tj. ukus koji vas odmah asocira na snagu planete, snagu Života, Prirode, nazovite kako god hoćete, ali na ukus nečega što je srce našeg boravka na ovom kamenu. Ali tu se njegov ukus ne završava. Tu je i ta fina, prepoznatljiva crta limuna, kao kad jedete kolač u kojem je korišćena rendana kora limuna, znači, ne ona kiselina koja izlazi na nos, već lep, osvežavajući ukus limuna. E zato je ovaj ružni lepotan dospeo u ovaj tekst.

Persimon

Jedan i jedini, neponovljivi, nepogrešivi, nezamenjljivi žuto-narandžasti debeljko koji obasja celu kuhinju kad ga rasečeš. Nije to jedini plod koji može da naraste preko 800grama, ima ih koji narastu i preko kilogram, pa šta? I nije neki koji možeš i posle 4-5 dana nakon branja da jedeš kao da je sad ubran, Persimon već sutradan postaje onako, malko mekan. Ali, ako ga uberete i ne pojedete  istog dana, onda ili niste imali pravi Persimon u bašti ili baš, baš, ali baš niste ni malo gladni. Ni malkice.

Jer, kakav ukus ima ovaj plod, nema ni jedan drugi. Stalno pričam (a šta ću, tako je), da sam godinama pokušavao da nadjem prave reči kojima bih opisao to iznenadjenje i to zadovoljstvo ukusom ove sorte. Kako opisati tu divnu, poznatu crtu ukusa kojoj se nemožete setiti imena jer je ne očekujete. Sve dok mi jedne godine, jedna mušterija, najavljujući svoj dolazak za rasade, nije rekla "I obavezno mi spremi onaj divni paradajz SA UKUSOM DINJE!". Oooooooooo da! Dinja. Nije se jednom desilo u tih nekoliko godina neznanja da me skoro glava zabolela u pokušajima da se setim na šta mi taj ukus liči. E pa, ako će me glava boleti i dalje, sigurno će boleti zbog sto drugih razloga. Dinja je reč koja sve opisuje i koja mi je nedostajala.

I to je jedini, pravi, najdetaljniji i najtačniji opis ukusa ovog paradajza. Sad možemo i na temu "lubenice i dinje su povrće,..." i tako do sutra, ali kao što smo odavno prihvatili da je paradajz povrće, tako dinju i lubenicu smatramo voćem i tako će Persimon ostati kao glavna zvezda ovog priloga.

Paradajz sa ukusom dimljenih kobasica.
Ako nadjete neki takav, obavezno me kontaktirajte. Plaćam, ne pitam. I neki s belim lukom i čvarcima.

 :D

Voćni paradajz, "na oko".

Da Vam u ove vrele dane, u nekom lepom kafeu na obali mora/jezera/reke ponude naseckani ananas, dinju i malo limuna, verovatno biste pomislili na neku lepu voćnu salatu. Laganu. Osvežavajuću.

Ali, da u tanjiru umesto naseckanih sočnih komada voća vidite kriške paradajza, šta biste pomislili? Ali, iskreno :)

Paradajz je voće. To što su naša čula navikla da ga doživljavaju kroz salatu sa i bez sira, crnog luka, paprike (ljute ili ne), kečap, sokove koji se piju ili se koriste u kuvanju raznih čorbi, čorbe (sa knedlama, mmmmm),... to je naš problem. Botanički, paradajz je voće, višegodišnje, grmolika puzavica, rodjak bobičastom voću (maline, kupine, borovnica) ali i krompiru. To što se vlada USA dosetila kako da lupi porez tamo gde mu nije biolo mesta (pogledaj video ispod) ne menja činjenicu da je ovo voćka, nesrećnim spletom okolnosti gurnuta u povrćke (slično se desilo i lubenici koja je povrće, ali je svi smatraju i koriste kao voće).

Da se sad manemo i botanike i zakona - čekajući da grane u baštama otežaju od zrelih plodova, da pogledamo onu veseliju, sunčaniju i manje zvaničnu stranu paradajza i njegov odnos sa nekim voćkama.

Ono što sami možete videti i za šta vam nije potrebna nikakva zvanična potvrda od bilo koga - mnogi plodovi paradajza podsećaju na neke plodove voća.

 

Ako bi se tražila voćka koja svojim plodom najviše podseća na plod paradajza, onda bi to verovatno bila jabuka (ili obrnuto). Ova voćka je, svojim imenom, direktno učestvovala u prihvatanju paradajza, novog ploda pristiglog iz dalekog, Novog sveta. Okruglast, blago spljošten na polovima, 150-200g težak, crvenkast, žut, zelen,... opis ploda iz kojeg nemožete biti 100% sigurni da li se radi o jabuci ili paradajzu.
Novosadski jabučar, jedno od retkih imena sorti za koje zna skoro svaki stanovnik ove zemlje.

Kruška. Jedan od "najzabavnijih" oblika paradajza koji postoje. Na žalost, u poslednje vreme često i vrlo pogrešno uplitan u priču o GMO. Žuta i Crvena kruška postoje (dokumentovano) još od prve trećine XIX veka, a  po nekim izvorima još od kraja XVIII veka, znači, nemaju nikakve veze sa GMO! U zemljama Zapadne Evrope i USA se poslednjih godina koriste u navikavanju dece da konzumiraju povrće.

Priča o kruškastim plodovima se ne završava na ove dve sorte. Zelena kruška dolazi iz Rusije, malo je veća od Crvene i Žute i ne toliko slatka. Velika žuta kruška za razliku od prve tri pomenute ne spada u cherry sorte, već ima plodove teške oko 100 grama. Krimska ruža, iz oblasti koja je nažalost, ovih dana mnogo više pominjana po oružanim sukobima koji se tamo dešavaju, roze boje, vrlo čvrsta i kad se zagrize, odaje utisak da ste zagrizli neku čvrstu voćku. Japanski crni trufele, koji iako u prevodu znači "tartuf", mnogo više liči na veliku tamno-braon krušku (inače, sorta poznata po krompirovom listu i po tome što gotovo nikada nema zaperke). U poslednje vreme, pojavljuje se i USA Brown pear, po izgledu slična JCT-u, ali nema  krompirov list i ukus je mnogo sličniji Carbonu.
Sve u svemu, kruškolikih koliko hoćete i svaki tanjir može da bude izuzetno zabavan.

Trešnja/višnja. Da se sad ne razbacujem procentima, ali verovatno najveći broj cherry sorti u većoj ili manjoj meri liči na ove dve poznate i popularne voćke. Crvene, žute, bele, tamne,... postoje trešnje ovih boja a postoje i sorte paradajza iste ovakve. Neke sorte paradajza su dobile i ime po ovom voću (Ciliegia - trešnjica).






Šljiva. Ne mogu da pomislim na šljivu a da ne zamislim predivni ukus starog tamno-crvenog šljivara, jedva čekam da dozri! Zajedno sa "trešnjom" i " jabukom", najzastupljenii oblik ploda paradajza. Od malih, cherry varijanti pa do plodova veličine 100-150g. Crna šljiva, Des Andes Orange, Old Ivory Egg, Thai Egg,... valjda gde nije bilo šljiva, dobijali su imena po jajima :) .

Limun. Kako god se zvao, Limun, Lemon tomato, Crystal lemon,... to su samo komercijalne varijacije jednog i jedinog "limunastog" pardajza iz Centralnog Sibira. Nepogrešivo prepoznatljiv oblik. Na žalost, divan oblik, boju i priličnu rodnost, ne prati i ukus - nije nešto posebno. Običan, čak dosta blaži od većine drugih starih sorti. Ali je atraktivan "za sve pare" i ako se ostavi u komadu, biće zvezda na svakom stolu.





Groždje. Nemačko Zlatno groždje, Zeleno groždje, Snow white cherry, Cherry Roma,... Ne samo da u imenu imaju reč "groždje" već i oblikom i rasporedom plodova na plodnim granama vrlo liče na grozdove. Uglavnom su to crvene, žute ili bele varijante "okruglastih" sorti groždja, ali ima i onih koji izduženim oblikom ploda i žućkasto-crvenom bojom ploda jako podsećaju na kod nas popularnu sortu groždja Afus Ali (Zlatno groždje, posebno). Crni koktel zna da izgledom podseti na grozd krupnog tamnog Hamburga. Da bi na ovaj ili onaj način opravdali ime ili izgled, sve sorte koje liče ili bar podsećaju na groždje spadaju u grupu cherry paradajza.


Banane. E to će malo teže proći. Iako sa vrlo direktnim imenima, Banana legs, Orange banana i sličnim, ovi plodovi ipak ne liče baš toliko na banane. Većina nema taj odnos dužina/debljina, niti su zakrivljene (tačnije, ne znam ni jednu sortu koja je tako "banana" zakrivljena). Više liče na sveće, pa bi se bolje uklopile sa Roman candle. Ali nema veze, ovde sam ih pomenuo zbog njihovih imena i neka ostane na tome :)

Sad bih mogao da nastavim, Green zebra liči na lubenicu, Bundevice su bundevice, Apricot (kajsija) više liči na breskvu,... i tako u nedogled. Bogatstvo oblika i boja paradajza je toliko da verovatno postoji bar jedna sorta koja liči na neko voće. Izgled je oku drag, ali ne puni stomak, šta je sa ukusom?

Pročitajte u drugom delu ove teme.

Crno-beli paradajz - posledice

Da završim sa ovom pričom o zabludama. Nije da ih nema još, ali mislim da je i sve ovo što sam do sad pomenuo dovoljno deprimirajuće  da ne moram dalje da crnim farbam crno. Paint it black (ali ne Kebina verzija).

Stvoren je savršen krug. I u krugu - novac. Ne znam da li "novac (p)okreće svet", ali je svakako centar ovog kruga. A oko centra...?

Proizvođači. Žele da sa parcela koje poseduju prikupe najveću moguću količinu plodova. Što više plodova, to više para, Što više para, njihove porodice će živeti bolje i to je sasvim OK.

Trgovci. Ako proizvođač ima dosta plodova, pogotovo ako je svima dobro rodilo, otkupna cena će biti niža. S obzirom na to da nikad niža otkupna cena ne znači i niža cena u radnjama i marketima - što u poljima ima više plodova, trgovcima će biti bolje. Zato se trgovci i bave trgovinom.

Kupci.  Žele da plate što je moguće manje. Što je više plodova u radnji, cena neće skakati. Što manje para potroše na hranu, to će im više para preostati i opet, njihove porodice će živeti bolje. I to je OK.

Proizvođači i distributeri semena. Nikada mi nije bilo jasno, u kolikoj meri oni kreiraju potrebe proizvođača ili idu za željama proizvođača, ali, ovako ili onako, sve se svede na to da su pronašli desetak dobitnih kombinacija osobina nekih starih sorti i od njih napravili hibride koji se traže i koji se prodaju. A što više prodaju, to će biti više para. OK.

U ovom krugu, sve funkcioniše besprekorno i ništa nemože poremetiti ravnotežu među učesnicima. Medjutim, van granica ovog kruga, ništa nije kako treba.

Osim što sve češće možete čuti (i probati) da taj savršeni, okrugli, "bez greške"  paradajz ima "plastičan ukus", da gotovo i nema nikakav miris, da ga često krasi ono odvratno, tvrdo i bezukusno "zelenilo" oko peteljke i slično. Priče o tome da su plodovi krcati "prihranom i zaštitom" nije priča, živa je istina. Još je strašnije što nam se često nude zeleni, nezreli  plodovi, naprskani "magijom" koja im menja boju u zrelo-crvenu, a u stvari, omogućava i proizvođaču i trgovcu da što pre prodaju robu, a ako je i ne prodaju odmah, plodovi mogu dugo da ostanu u rafovima bez da počnu da se kvare.

Jedemo plastične makete paradajza, laboratorijski "unapređene". A to nije sve.

Rodili su se neki novi klinci. Nikada nisu probali stari paradajz. Odrasli na hibridima, većina njih i ne zna šta su stare sorte, a još manje kakvog su ukusa i mirisa (bile). Ljudsko telo je čudo ali ima svoje granice - izgled nečega možete preneti drugim ljudima tako što ćete napraviti fotografiju, crtež, barem skicu tog "objekta". Zvuk ćete imitirati, snimiti, sročiti u melodiju koju mogu da čuju i drugi ljudi. Ali miris i ukus, to nemožete preneti nekome. Ako taj neko to nikada nije pomirisao ili osetio ukus, nemožete mu preneti tu lepotu.

I zato sad imamo generacije mladih ljudi kojima stare sorte ne nedostaju - nikada ih nisu probali pa samim tim i ne osećaju da im nešto nedostaje. Svoju decu podižu u istom maniru. Završavaju fakultete i ulaze u politiku. Učestvuju u zvaničnom obrazovanju i donošenju i sprovođenju raznih zakona o poljoprivredi, ishrani, očuvanju biljnih vrsta, ekologiji, proizvodnji i distribuciji semenskog i sadnog materijala,... Rodili su se i odrasli neki novi potrošači koji, ne znajući za bolje, nemaju nikakvog razloga da se pobune protiv onog što im se nudi. Donekle povremeno osete da nešto nedostaje, ali ne znaju da definišu šta je to. I zato ne traže da im se ponudi veći, bogatiji i raznovrsniji izbor paradajza koji mogu da kupe. A ako ne traže, zašto bi se proizvođači trudili da im to omoguće?

Stvoren je novi prihvaćeni "standard" kako treba da izgleda i kakvog ukusa treba da bude paradajz. Crvenkast, okruglast, ne previše čvrst. Ako ima neki ukus, dobro je, samo da nema "onog zelenog u sredini". Ako se po boji ili obliku razlikuje od navedenog - odmah vikati GMO!

E da, da slučajno ne zaboravim, poslednjih nekoliko godina, ponuda je obogaćena i pojavom cherry paradajza. Naravno, crvenih i okruglih. I to je sve. Probajte da obuzdate svoje oduševljenje :(

Još dublje u "crnu" zonu.

Bogatstvo, raznovrsnsost genetskog materijala iz kojeg nastaju nove sorte (bez obzira da li su u ptanju "open polinated", tj. slučajno nastale, otvorenim oprašivanjem ili hibridne, u laboratoriji) je drastično smanjeno
 i samo je pitanje vremena kada će ionako skoro potpuno identičan paradajz koji nam se nudi to i postati - potpuno identičan. Čak i da se pojavi neko ko želi da bar pokuša da hibridnim sortama podari i malo više ukusa i mirisa, neće imati odakle da ih uzme, neće biti materijala za to.

Preko svega, stižu i najave od EU da nećemo moći tek tako da uzgajamo svoje sorte. Ono, realno, naše (stare) sorte poodavno zvanično nemamo, ne postoji zvanična dokumentacija o njima, nemožete kupiti seme u radnji, nemožete u zvaničnoj prodaji kupiti ni jedan njihov plod. Pomalo je zabavno slušati predstavnike instituta i distributera koji već sad kukaju nad svojom sudbinom jer troškovi verifikacije semena koje nude su i za njihove budžete ogromni. Četiri decenije je vladao sistem po kojem je proizvođač željan velikog prinosa svake godine morao da kupuje hibridno seme i u kojem za staro seme nema mesta, a vladaće i dalje. Samo, ovog puta će umesto naših distributera i proizvođača semena, veliki stranci, Monsanto, Sygenta i još par drugih svojim "ozvaničenim" semenom zagospodariti našim poljima.

A sve zbog onoga što sam pomenuo u drugom pasusu. Novca. Želeli smo sve više i više i sad nam se to obija o glavu.

Da li je moguće razbiti ovaj circulus viciosus? Možda. Skuvajte kafu (meni moze smuć
nes 1u1, bez secera, hvala) i sačekajte naredni blog.

Manus Svetioničar